Da bi se
dete izrazilo putem govora, mora da želi nešto da kaže i da ima kome to da
kaže. To znači da u porodici mora da se neguje zdrava komunikacija, kako sa
detetom tako i među svim njenim članovima. Govor treba da bude igra u kojoj će
dete poželeti da učestvuje i da bude uspešno. Igra u koju će ga uvesti njegovi
najbliži, hrabreći i podstičući sve njegove napore i pokušaje.
Dete govor
mora da prihvati kao uzajamnu komunikaciju najčvršće povezanu sa svakodnevnim
životom, a ne kao obavezu koju sat vremena u toku dana mora da odradi sa
terapeutom uz knjigu i par igračaka. Potrebno je pričati sa detetom što je više
moguće, čak iako ono naizgled pokazuje nezainteresovanost. Ono treba da
prepozna govor kao sastavni deo života i sveta oko sebe i da poželi da ga
koristi kako bi izrazilo ono što želi, ono što radi, ono što oseća… 
Za roditelje
je, naravno, najteži početak, kada dete još uvek nema jasnu povratnu reakciju,
a oni nemaju dovoljno znanja ni iskustva. Zbog toga je baš u tom početnom
periodu, posebno važno održavati pozitivnu atmosferu, entuzijazam i
kreativnost.
Uputstva
terapeuta treba shvatiti kao okosnicu stimulacije koja se sprovodi kod kuće,
međutim, ne sme se smetnuti sa uma da dete kod kuće treba da se oseća slobodno
i opušteno. Često je za roditelje veliki izazov pronaći pravu meru između igre
i učenja. To, svakako, zahteva određeno iskustvo i vreme. Zbog toga moraju biti
spremni da uče uporedo sa detetom. Vremenom, zajedno će otkriti razne
mogućnosti da, ne sputavajući suviše slobodu igre i spontanost, sprovode
preporučene vežbe i stimulaciju.
Roditelji ne
smeju da gube iz vida da je ono čemu zapravo žele da nauče dete komunikacija. A komunikacija je po svojoj suštini interaktivan proces. Da bi se sa detetom
uspostavila kvalitetna komunikacija, kao što je neophodno obezbediti mu
mogućnost da uopšte primi informaciju (npr. besmisleno je vikati na dete i
insistirati da odreaguje ukoliko ono objektivno ne može da čuje ili da razume
ono što mu se govori) jednako je važno prepoznati i pravilno protumačiti
njegovu povratnu reakciju (verbalnu ili neverbalnu). Da bi komunikacija bila
kvalitetna i dvosmerna, detetu se mora dati dovoljno vremena da se izrazi (ne
požurivati ga, ne nametati mu svoje odgovore i sl.). Roditelj mora pokazati
strpljenje, volju i spremnost da razume dete. Kada nailazi na razumevanje i
podršku sagovornika dete se ohrabruje da ravnopravno učestvuje u komunikaciji,
da je samo inicira i da se oseća samouvereno i sigurno u sebe. U takvom
raspoloženju dete mnogo lakše usmerava i zadržava pažnju pri vežbama, aktivnije
učestvuje u njima i otvorenije je za saradnju.
