Slaba uteha su mi bila tadašnja ohrabrivanja doktora kako smo došli na vreme, kako adekvatna rehabilitacija daje dobre rezultate i kako deca sa oštećenim sluhom u velikom procentu uspevaju da savladaju govor dovoljno dobro da bez većih problema pohađaju redovnu školsku nastavu.
Oporavljajući se od prvog šoka, polako sam postajala svesna svih onih stvari koje će joj zbog oštećenog sluha u životu biti uskraćene. Školska nastava bi mi, tada, verovatno bila poslednja na listi, da sam o njoj uopšte razmišljala. Nisam mogla, međutim, ni da zamislim, na koji način će moje dete spoznavati svet oko sebe, kako će uspeti da se izrazi i da pronađe svoje mesto u njemu kada je sav satkan od zvuka i od reči. Plašila sam se da će biti zbunjena, neshvaćena, usamljena i nesrećna. Nisam mogla da se pomirim sa činjenicama da će za nju učenje govora biti težak i mukotrpan posao, da možda nikada u životu neće moći da oseti lepotu poezije, da će joj muzika predstavljati samo neki zbunjujući svet u koji nema potpuni pristup.
Za ove dve godine, poput svih roditelja čija deca imaju oštećen sluh, naučila sam mnogo činjenica o sluhu, o razvoju govora, o rehabilitaciji, o zvuku, o decibelima, o frekvencijama, o najmodernijim tehnologijama slušnih pomagala, o matičnim ćelijama...
Ono najvažnije, međutim, nisam pronašla ni u jednoj literaturi. Tome me je, zapravo, naučila upravo moja devojčica - pokazavši mi da je za muziku potrebnije srce nego uši, da je za komunikaciju potrebniji sagovornik nego gramatika, da je za sticanje drugara potrebniji osmeh nego savršen sluh, a da za ostvarivanje “nedostižnih” ciljeva nisu presudni nauka, tehnologija i činjenice, ali su zato neophodni upornost, želja, volja i dečija vera u to da je sve moguće.
Danas, Luna ima tri i po godine. Prilično je brbljiva, već odavno recituje dečije pesmice, obožava muziku i, zaista, ne deluje ni malo opterećeno činjenicom da bez slušnih aparata ne čuje skoro nikakve zvuke. Ljudi koji je ne poznaju teško da bi primetili da se po bilo čemu izdvaja od svojih vršnjaka. Iako sam zbog toga najponosnija i najsrećnija mama na svetu, to, naravno, nije razlog zbog koga sam odlučila da pišem ovu knjigu. Iza svake njene izgovorene rečenice i odrecitovane pesmice, međutim, stoji svakodnevni trud koji je neumorno ulagala, marljivo vežbajući i savladavajući zadatke koji su se pred nju postavljali prethodne dve godine. To je u mojim očima čini i te kako različitom od ostale dečice njenog uzrasta. Reč je o svojevrsnom herojstvu, ne samo njenom, nego i svih njenih drugara koji se suočavaju sa sličnim problemima i koji, iako su još uvek mali, odlično znaju šta znači vredno raditi, prevazilaziti sopstvene granice, ali i postizati ogromne pobede. ... Više
Nema komentara:
Objavi komentar
Svaki nedoličan sadržaj koji na bilo koji način krši pravila pristojne komunikacije biće uklonjen.