Dakle, da, ja sam jedno od one dece koja nikada, ponavljam
NIKADA, nisu dobila batine. To je istina, koju mogu da potvrde svi koji poznaju
moje roditelje.
Jer...
Dovoljno je bilo da neko neupućen, slučajno, ili neko
„upućen“, tobož slučajno, pred mojom mamom iznese opasku o tome kako batine
ipak... možda... nekada… i nisu tako loše...
pa da za uzvrat dobije besplatnu edukaciju u vidu opširnog predavanja o
divljačkim metodama vaspitanja, (ne)odgovornom roditeljstvu, dostojanstvu
deteta, veku u kome se nalazi i sl.
Za mog tatu, nekako, tu i nije bilo šta puno da se
filozofira. On nije mogao da shvati kako nekome
uopšte može da padne na pamet
da udari dete. Roditeljstvo se za njega svodilo otprilike na - decu čuvaš i štitiš
od svega i svačega što može i ne može da se desi, plačeš zajedno sa njima kad
su tužni i raduješ se kad su srećni, voliš ih najviše na svetu, a sve ostalo su
igra i slatkiši.
E sad, žao mi je, ali moraću da razočaram sve one koji su
mislili da sledi pljuvanje demonizovanog dr Zorana Milivojevića i zgražavanje
nad njegovim divljačkim stavovima o primeni batina u vaspitne svrhe i hvaljenje
presvetle dr Nevene Čalovske-Hercog i njenih pristalica profesionalno
edukovanih da vole i štite decu više od njihovih ubogih, nepismenih, glupavih
roditelja.
Meni se nekako eto čini da su i jedan i drugi doktor malko
omašili suštinu. Prvog sam godinama rado čitala i uvažavala, ali posle njegovog
detaljnog opisa na koje se sve načine smeju fizički kažnjavati deca, ostala mi
je koža i dalje naježena, dok me je drugi, to jest druga (doktorka) impresionirala
svojim stavom da roditelji samim tim što imaju dete nisu adekvatni i da se
brinu o njemu, već su za to neophodne specijalne obuke, seminari, edukacije i sl. - pa sad kad joj samo vidim sliku, dobijem želju da čvrsto zagrlim svoje dete i da
zarežim.
Jer, eto, ne, moji mama i tata nisu bili ni psiholozi ni pedagozi,
ni slično (mama trgovac, tata automehaničar), a, čudno, nisu bili ni žrtve
nasilja u porodici (odrastali su u tipičnim porodicama sa puno dece, batine
isto tipične, tomsojerovske - npr. iz osvete uništiš baštu namćorastog komšije,
pocepaš tek kupljene pantalone, i sl.).
I zaista ne znam odakle im tako napredna roditeljska shvatanja.
Možda zato što su bili mladi, ili sam ja bila neko mnogo dobro dete (već vidim
mamu kako se prekorno mršti!), možda zato što su samo bili obični, normalni
ljudi koji su se voleli. U svakom slučaju, prirodno, nije mi nikad padalo na
pamet da dovodim u pitanje takav vrednosni sistem – kao da ja, koja nikad nisam
dobila batine, uopšte mogu da razmišljam o drugačijim modelima vaspitanja.
U međuvremenu sam i sama postala roditelj. S obzirom na to
da ni moj životni saputnik, takođe, nikada nije dobio batine (kakav fin svet,
da čovek ne poveruje!?!) mi bismo mu sada došli nešto kao „nulta porodica“,
začetnici najnovije generacije ljudi odgajanih bez batina koji će od sveta
napraviti raj na zemlji.
Aha, osim što... hm, pa recimo da istina možda ipak ima
nekoliko lica.
Zbog toga želim da podelim ovu priču karakterističnog i poučnog
naslova sa svim onim roditeljima koji se trude i žele da pruže najbolje moguće
vaspitanje svojoj deci a nisu profesionalni psiholozi i pedagozi.
Zašto je bolje da odmah predate svoju
decu u neku socijalnu ustanovu i da prekinete agoniju
(Istinita priča sa par preuveličanih
detalja)
Prve dve godine našeg roditeljstva prošle su u savršenoj harmoničnoj
idili. Dobro, ako izuzmemo prva četiri meseca paničnog straha dok smo čekali
ispred inkubatora prvi kilogram, prvi mililitar mleka, prvi samostalni udah,
prvi zagrljaj… jeste bilo malo stresno…
I da, moramo da izuzmemo i prvu godinu intenzivnih
fizijatrijskih vezbi i kojekakvih strahova da li će ikada moći samostalno da stoji, hoda i sl…
I da, zaboravila sam,
oštećen sluh… pa i to je, onako… ti slušni aparati, logopedi, testovi,
da li će moći da govori, da se normalno razvoja… jeste bilo malo stresno…
mislim,… i sad je… Ali dobro…
Verujte mi, sve mimo toga je zaista bilo harmonična idila! Ne
zaista, bez i malo ironije. Prve dve godine, imali smo savršeno zdravu i srećnu
bebu. Sve gore navedeno bio je pakao koji smo nosili u zaključan u svojim glavama
i dušama, ali naša beba je svakodnevno bila srećna i nasmejana, vesela i živahna,
i pored svega, napredna i čak zdravija od proseka. Vodali smo je svuda sa
sobom, išli smo svakodnevno na kojekakve terapije i vežbe, išli smo čak i na
ozbiljna, daleka putovanja. Savršeno se uklapala u svaki ritam, ne skidajući
osmeh sa lica.
Bili smo idealna porodica sa reklame za stambene kredite, sa
divnom, nasmejanom, lepo vaspitanom malom devojčicom (roditelje bi malo trebalo
doraditi u fotošopu, ali dete je bilo savršeno).
Međutim, đavo nikada ne spava.
Ponosno smo proslavili i drugi rođendan. E sad, svi savremeni, edukovani, moderni
roditelji naravno vrlo dobro znaju šta znači termin “terrible twos”.
Šta, ne znate! Nedopustivo! Strašno ko sve danas može da
bude roditelj…
Hajde, objasniću ukratko, ali, posle toga pod hitno na
Google, na dodatnu edukaciju – savremene
razvojne skale dece od nula do 25 godina, - neurologija sa razvojnom psihologijom
dece, - uticaj rane ishrane na talente vaše bebe, - kako razviti nadprosečnu
inteligenciju kod odojčeta, i sve ostalo što vam izađe na slične teme… Pa,
molim vas, to je elementarno znanje!
Ukratko, “terrible
twos” označava onaj period u razvoju dece, oko druge godine, kada ona verovatno
počinju da shvataju da postoji slobodna volja koja ljudima omogućava da rade
ono što im se prohte, bez obzira na to šta ostali oko njih misle o takvom
ponašanju. Ha, kakvo otkriće za jednog
dvogodišnjaka kome se mozak razvija brzinom svetlosti i ima ideje luđe od
francuskih nadrealista!
Jeste, jeste, to je ono valjanje po podu, vrištanje, udaranje,
blamiranje po prodavnicama i prekorni pogledi onih srećnih savršenih roditelja
koji vas namršteno prate dok odnosite svoje urlajuće, mlatarajuće dete iz parka
kao džak, preko ramena, na neko mirnije mesto. A zatim mu u stilu Dalaj Lame
objašnjavate kako ne može da sedne na ljuljašku na kojoj već sedi neko drugi ko
je do malo pre isto tako urlao i sada krvnički gleda svakog ko mu se približi.
Pa ga onda uveravate kako potpuno razumete njegovu frustraciju i znate da mu je
teško pa mora da se dere i otima, ali da će u vama uvek imati bezuslovnu
roditeljsku ljubav i podršku, pa ćete zajedno nekako pregurati tu groznu drugu
godinu.
A ono onda obriše suze, zamućeni pogled mu se razvedri, lice
mu obasja sveznajuća epifanija, uhvati vas svojom dečjom rukicom za rame i kaže
“Izvini mamice što sam se nerazumno ponašao, to je zato što imam čudnu fazu u
svom razvoju, volim te najviše na svetu i trudiću se da što manje urlam i bacakam
se dok traje ovaj teški period.
Kadar se polako širi, na nebu proleće ptica i nazire se
duga, a život ponovo postaje reklama za stambene kredite.
E, jel vam sad jasno, šta je to?
A, šta kod vas se
nije tako završilo?
Čudno…
Pa možda ste trebali da potražite savet od nekog iskusnijeg.
Ja sam, na primer, posle prve takve scene, naravno, odmah pozvala
svoju sveznajuću mamu, roditeljski uzor i ideal, za savet. Doduše, odgovor je
bio:
-
Nemam pojma, ti se nikad nisi tako
ponašala“.
!?!
Sledeći je na redu, logično, bio dečji psiholog, a u glavi
se već rađala Ideja i o poseti dečijem neurologu, psihijatru, homeopati, akupunkturisti,
čarobnjaku…
-
Znate nešto nije u redu, moje dete je besno,
uznemireno, agresivno, udara, grize, otima se… a bila je do juče tako divna!
I, naravno, vrlo profesionalan odgovor:
-
Pa, znate, to su razvojne faze,
trebalo bi da prođu do treće godine, morate biti strpljivi I, naravno, paziti
da se dete u takvim akcijama ne povredi.
- Ahaaa… A šta ako ne prođu do treće?
- E pa tada je to već razmaženost, a to je već
posledica pogrešnog vaspitanja. Morate detetu postavljati jasne granice…
Usledio je vrlo interesantan period života kada sam
otkrivala valjda najsofisticiranije veštine pregovaranja.
Na primer: – Kako naterati
dete da uđe u automobil, dok ga obilaze začuđeni prolaznici, a ono sedi na
sred trotoara i detaljno proučava
zgaženi maslačak. Naravno, svaki pokušaj fizičkog pomeranja, u ovakvom slučaju prošao
bi slično kao kada biste panteru pokušali golom rukom da otmete sveži biftek.
A, ne, ne, nemojte ni
pomišljati na onu varijantu - ako ne uđeš u auto, mama ide bez tebe.
Monstrumi!
Pa zar ne znate da će to da ostavi ozbiljne posledice na
dečju psihu! Za ceo život!! Nepopravljivo!!! Pogotovo kod prevremeno rođene
dece koja imaju problem sa odvajanjem od majke!!!!
Kako, pa šta onda da radite?! Pa, šta ste pravili decu, kad
pre toga niste prošli adekvatne obuke za roditelje! Ovako sada zbog svoje neukosti pravite buduće frustrirane
članove društva sa ko zna kakvim neurozama i još gorim psihičkim posledicama!
U ostalom, preispitajte malo svoje prioritete. Zar baš
stvarno morate da uđete odmah u taj auto. Pa kako dete da se razvija ako mu ne
date vremena da istražuje svet oko sebe. Kako to mislite imate zakazane termine
kod fizijatra i logopeda? Pa, vi morate da znate da tako malo dete nema jasnu
predstavu o vremenu. Uostalom, zašto niste krenuli na vreme. To se uči još u
osnovnoj školi…
Nego da se vratim na temu.
…Ok, pa stvarno ne treba da bude toliko teško. Kako ono beše
- ljubav, strpljenje, pregovaranje, jasne granice, paziti da se ne povredi… Ne
zvuči, nemoguće… valjda.
E pa sad, kako kome. Čovek nikad ne zna šta sve može da ga
zadesi.
Da li ste svesni da i pored sveg vašeg truda i zalaganja,
uvek postoji opasnost da u vama, u nekom trenutku slabosti i pored vaskolike
ljubavi, posvećenosti i strpljenja, probije onaj divljački, zastareli roditeljski
impuls, pa da svoje dete koje vam se besno otme iz ruke i izleti na ulicu punu
automobila isprašite po turu, i to vrlo talentovano i znalački i ako vam je
prvi put i nikada pre toga niste vežbali?
Da, da…
I šta onda?
…Pa ništa… potonućete nepovratno u blatnjavi kal u kome su
ogrezli i svi drugi divljaci poput vas koji nisu uspeli da idu u korak sa
savremenim tokovima u vaspitanju svoje dece.
Verovatno ćete prvo zaprepašćeno gledati u svoje dete koje
se smirilo i zaprepašćeno gleda u vas. Pa ćete zatim posle tog prvog čuđenja,
vrlo verovatno oboje početi da plačete, pa ćete ga zatim mnogo ljubiti i maziti
i izvinjavati mu se, a ono će vas gledati sa još večim čuđenjem, ali sada već
ozbiljno uplašeno, ne zbog batina, već zbog vašeg idiotskog ponašanja.
A posle… Eh, pa pitaćete se gde je zapelo, razmišljaćete o
tome kako ste, eto, voleli to svoje dete više od života, i kako ste se baš trudili
da zapamtite sve savete i da pročitate sve članke o roditeljstvu, ali eto, sada
je kasno, posrnuli ste i to je to. Nema više reklame za stambeni kredit. Sada
ste lik iz crne hronike pod naslovom - Majka monstrum.
I, gde je zapelo? Pa evo gde!
Reći ću vam na ličnom primeru.
Ja sam, recimo, u jednom takvom očaju, posle scene otimanje-ruka-auto-po
turu-plakanje-krivica- itd, pozvala, naravno, a koga bih, nego svoju sveznajuću
mamu, čiji sam ideal i uzor tako grubo izneverila. Čisto da joj saopštim kako
sam najgora majka koja je ikada svetom hodala i da joj se isplačem najstrašnije
zbog užasne sudbine svog jadnog deteta. A onda. Nećete verovati. Dobila sam odgovor
koji me je dotukao.
-
Pa, dobro, čekaj sine, to je drugo… znaš, i ti
si jednom kao mala izletela pred neki motor, pa sam te ja, isto tako…iz
straha…”
-
Molim!!! Kako to misliš, to je drugo!!!
Pa eto gde je zapelo!!!
Doduše, jeste da se ja ne sećam te scene sa motorom, ali evo,
sami ste svedoci kako su te batine uticale poražavajuće na moju ličnost, i dovele
do toga da i sama postanem majka monstrum! I ko zna kakve sve još posledice
imam a da nisam ni svesna. Srećom, pa je moje dete još malo. Nadam se da će mu
naša država uz pomoć ovog novog zakona naći adekvatnog staratelja, osvešćenog,
edukovanog i punog razumevanja, pa će valjda uspeti da ispravi sve ono što sam
ja pokvarila svojom glupošću i neukošću. Uostalom, vidite da nisam kriva ja
nego moja užasna majka.
A ja sam joj se
toliko divila.
Mada, trebalo je da znam, ipak ona nije bila profesionalno
edukovana za posao roditelja, a nema ništa gore od amaterizma u tako ozbiljnim
stvarima.
Autor: Jasmina Dotlić
Autor: Jasmina Dotlić
